Gerijatrijsko doba

Pozno životno doba ili gerijatrijsko doba, skloni smo da verujemo, počinje krajem šeste decenije života, mada godine života ne mogu da se uzimaju kao isključivi kriterijum starosti. Gerijatrijsko doba ne određuje se kalendarskom, već biološkom starošću tj. stepenom istrošenosti organizma usled procesa koji prate starenje. Starost je sama po sebi hendikep, a kada joj se pridruži fizička invalidnost, kao posledica povrede, hroničnih oboljenja ili akutnih komplikacija hroničnih stanja onda se susrećemo sa velikim problemom. Odlazak u penziju, iznenadna povreda ili teško oboljenje koji brutalno dovode do prekida profesionalne aktivnosti i bitnog umanjenja opštih sposobnosti, bolno i teško se prihvataju kao realnost i kao deo normalnog procesa prirodne smene generacija.

Smanjenje fizičkih i i ntelektualnih sposobnosti i promene u odnosima sa porodicom (prema porodici) i okolinom, nisu i jedine karakteristike gerijatrijskog doba. Starenjem se menja i ekonomska situacija, zato što realna vrednost penzija polako ali neprekidno opada, tako da penzioneri starenjem postaju sve siromašniji.

Veliki broj gerijatrijskih bolesnika koje tretiraju rehabilitacione ustanove, nametnuo je razmatranje njihovih problema koji stoje na putu uspešnoj rehabilitaciji. Među njima psihosocijalni aspekt staračke invalidnosti izbacuje na površinu brojna pitanja čije rešavanje nije jednostavno.

Među invalidnim osobama gerijatrijskog doba, dominiraju slučajevi vezani za trajno jako otežan ili potpuno onemogućen hod, kao što su:

Za sve njih je zajedničko da su im fizičke sposobnosti upadljivo smanjene, naročito mogućnost hoda čak i po sobi, kod većine još i ustajanje iz postelje, pa čak i promena položaja u postelji. Ovakva stanja zahtevaju tuđu pomoć, tako da veliki procenat gerijatrijskih bolesnika ne želi da se vrati kući, a mnogi sepovratka plaše jer su očigledno svesni da u takvom stanju nisu dobrodošli u porodičnoj sredini, naročito ako je tamo i pre nastanka invalidnosti postojala konfliktna situacija. Nasuprot ovima manji broj gerijatrijskih bolesnika po svaku cenu želi da se vrati kući i to su u najvećem procentu muškarci čije su supruge žive i još relativno zdrave. Poseban problem nastaje kada stariji invalid hoće da ide kući, a porodica nastoji da izbegne da ga primi smatrajući da neko drugi teba da brine "dok se ne osposobi", pri čemu misle na osposobljavanje do stepena koji priroda invalidnosti ne dopušta. Stariji invalid-samac, bez porodice predstavlja još veći problem, jer domet rehabilitacije u mnogim slučajevima ne uspeva da ovakve pacijente pripremi za samostalan samački život.

Pitanje je šta sa gerijatrijskim bolesnicima po izlasku iz rehabilitacione ustanove, ako ne može da se vrati u sredinu koja ga korektno prima i gde su prisutni neophodni uslovi za njegov boravak ? Šta je sa onima koji nemaju gde da se vrate ? Da li je dopustivo da zauzimaju mesto u rehabilitacionim ustanovama i posle okončanja programa rehabilitacije, te da time uskraćuju prijem onima koji čekaju i time gube nadu za maksimalan oporavak ? Zar nema boljih i manje skupih rešenja od nepotrebno dugog zadržavanja u rehabilitacionim centrima ?

Gerijatrijski centri u celoj Srboji poseduju 9500 postelja, što nikako nije dovoljno za državu u kojoj živi oko 16 % stanovništva starijih od 65 godina, i čiji je prosek starosti stanovništva na vrhu evropske lestvice. Naročito je alarmantan dramatičan porast obolelih od malignih oboljenja u poslednjih nekoliko godina, kao i porast broja psihijatrijskih bolesnika kao posledica življenja u ratnom i stresnom okruženju zadnjih petnaestak godina.